Razočaranje Mađara u svoje elite i EU integracije

U Mađarskoj su sumirani preliminarni rezultati drugog kruga parlamentarnih izbora, održanih 25. aprila. Izbori su potvrdili tendenciju prvog kruga: ubedljivu pobedu izvojevao je desni „Fides – Mađarski građanski savez“ na čelu sa bivšim premijerom Viktorom Orbanom. Partija je osvojila skoro 53 procenta glasova i pobedila u 173 od 176 jednomandatnih okruga. To je dojučerašnjoj opoziciji donelo preko dve trećine mesta u parlamentu – 263 od 386. Drugi značajan rezultat izbora je neuspeh donedavno vladajuće Socijalističke partije (15% glasova, 59 poslaničkih mesta), koja je tek neznatno pretekla desničarski pokret Jobbik („Pokret za bolju Mađarsku“ – 12% glasova, 47 mesta), koji je zauzeo treće mesto.

Rezultati aprilskih parlamentarnih izbora u Mađarskoj stvorili su novu situaciju ne samo u toj zemlji, nego i u čitavoj Istočnoj Evropi. Po prvi put od trenutka „plišanih revolucija“ iz kraja 80-ih i početka 90-ih godina faktički se pojavio jednopartijski parlament, gde partija na vlasti može monopolski donositi najznačajnije odluke, prilagođavati „za sebe“ ustav i kompletno zakonodavstvo. A jedini realni suzdržavajući elemenat, imajući u vidu raspoloženja u društvu, biće „Pokret za bolju Mađarsku“ – još radikalnija nacionalistička snaga. Čak ni u Albaniji, koju OEBS i EU kritikuju zbog nezrelosti političkih procedura, nešto tako nije moguće.

Uspostavljanje u Mađarskoj, nekad avangardi „plišanih revolucija“, faktički jednopartijske vladavine uslovljeno je čitavim kompleksom razloga. Jedan od njih je radikalizacija društva pod uticajem rasta imigracionih i međunacionalnih problema, koji su ophrvali Evropu. A glavno je, u stvari, razočarenje Mađara u svoje elite i one modele integracija koje su Mađarskoj kao zemlji-članici NATO i EU tokom svih poslednjih godina nametani iz Brisela i koji su u raskoraku sa privrednim uređenjem i tradicijama zemlje. Viktor Orban je već te izbore označio kao „revoluciju u kabinama za glasanje“.

Mađarska poljoprivreda je sve do kraja 80-ih godina bila jedna od najrazvijenijih u svetu. Međutim, nakon što je zemlja odustala od nacionalnog iskustva i zauzela kurs u pravcu modela Evropske komisije sa njenim kvotama i tarifama, ona je izgubila konkurentno sposobni agrarni sektor i sebi natovarila državni dug, koji je već premašio 80 procenata BDP, sa rekordnim u celoj Evropskoj uniji rastom cena u prvom kvartalu 2010 godine (2,4% više, nego čak kod istorijskog rivala Mađarske – Rumunije) i maksimalnim u poslednjih 16 godina nivoom nezaposlenosti (11,4%). A poslednji zahtevi MMF prema mađarskoj vladi da drastično sreže budžetske rashode bili su i poslednja kap koja je prelila čašu strpljenja Mađara.

Hoće li Evropska unija izvući pouke iz političkog pomaka u Mađarskoj? Imajući u vidu navike briselske birokratije, najverovatnije da neće. Zato je grčki list „Elefterotipija“ već aludirao, da će „sablast Mađarske“ od sada pratiti i socijalističku vladu u Atini, koja je prinuđena da po diktatu Evropske unije i MMF kreše socijalne rashode.

Atina je dužna da 19. maja isplati spoljnim kreditorima pretešku za nju sumu od 8,5 milijardi evra. Ukoliko grčka vlada to ne učini, zemlju čeka državni bankrot – prvi u istoriji Evropske unije. Premijer Grčke Jorgos Papandreu je u televizijskom obraćanju naciji saopštio, da je od EU i MMF zatražio 45 milijardi evra. Međutim, Pariz i Berlin već su izjavili da ne nameravaju tek tako da finansiraju Grke i da će od Atine tražiti garancije za kurs rigidne ekonomije. „Nama su potrebni mehanizmi rigidne kontrole“ – izjavila je ministar ekonomije Francuske Kristin Lagard, a šef MIP Nemačke Gido Vestervale je 26. aprila rekao da „Grčka najpre mora da izvrši svoj domaći zadatak“ – da još više skreše budžetske rashode.

U rejtingu briljantnih citata koje sastavljaju svetske agencije, prošle nedelje pobedila je šala koju je preneo Frans Press: “Kada je islandska ekonomika umirala, njena poslednja želja bilo je da razveje pepeo nad Evropom“. Odajući dužno priznanje oštroumnosti autora šale, koji je povezao budžetsku krizu sa erupcijom vulkana na Islandu, primetimo da će se mogući kolaps grčke ekonomije sručiti na glave Evropljana ne prosto u vidu pepela. Island nije u Evropskoj uniji i zoni evra, a Grčka – to je stabilnost jedinstvene evropske valute. Grčki ekonomski model ima mnogo zajedničkog sa državama Južne Evrope – Španijom, Portugalijom, Italijom, i moguć je „domino-efekat“. Uzgred rečeno, upravo Španija i Italija sada apeluju na Brisel da Grčkoj što pre pruži finansijsku pomoć. Eksperti Bank of New York Mellon već su izjavili, da je Portugalija sledeća na „ponirućem spisku“. Njeno „osiguranje od defolta“ je od kraja marta duplo poskupelo, a poslednjih dana tamo je počelo panično bekstvo kapitala, uloženih u državne vrednosne papire.

U Grčkoj su u odgovoru na televizijsko obraćanje premijera o neophodnosti „stezanja kaiša“ sindikati obećali da će na ulice izvesti milione demonstranata. Jedan grčki sindikat već je blokirao veliku luku Pirej i zahteva da se odustane od prihvatanja bilo kakvih uslova EU i MMF, kojima se predviđa smanjenje socijalnih rashoda, zamrzavanje plata u državnom sektoru i povećanje poreza.

Situacija u Grčkoj izgleda bezizlazno. Ako je Island mogao da u cilju olakšavanja situacije pribegne devalvaciji svoje valute – krune, Grci, koji ulaze u sastav evrozone, lišeni su takve poluge, a Evropska unija nije izradila mehanizme za osiguranje socijalno–ekonomske stabilnosti u zemljama-članicama. Baveći se proširivanjem, „energetskim ratovima“ i sumnjivim projektima u vidu uzgajanja pseudodržave Kosovo, Evropska unija je precenila snage.

I sasvim je moguće da će neki od narednih „citata nedelje“ biti proglašenje Evropske unije „Kolosom od Brisela“, po analogiji sa jednim od „svetskih čuda“ koje je postrojalo na grčkom ostrvu Rodos, ali se srušilo pod udarima stihije.

(Petar Iskenderov, Fond strateške kulture)